Марко Бошковић - Србин се животом свети

Ово је прича о Марку Бошковићу - Маркици, Србину из Доњих Рујина.

Из првог брака са Аницом Црногорац добио је четворо деце, а затим још четворо из брака са Маријом Коњикушић. Кућу му је чинила радост осморо деце.

‍

Живот у миру

‍

Из првог брака са Аницом Црногорац добио је четворо деце, а затим још четворо из брака са Маријом Коњикушић. Кућу му је чинила радост осморо деце. Уочи усташких покоља, захваљујући поштовању које је имао и од Срба, али и од Хрвата, комшија Мате Јурета препоручује Маркици да се склони јер се велико зло спрема. Маркица је отишао у планину надајући се да ће тако избећи покољ. Међутим, ни у најгорем сну није могао да помисли шта ће се догодити. Када су се Усташе повукле и када су Италијани преузели власт, Маркица се вратио кући. Уместо дома који је до скоро красило играње осморо деце, затекао је језив призор. У изгорелој кући није пронашао никога. Десило се оно што није смео ни да замисли. Ослонио се на помисао да међу злотворима постоји промил људскости и да неће дирати невину децу и жене. Међутим, сви су побијени. У кући су остале само гусле.

‍

Тешки дани

‍

Тужне дане Маркица је проводио певајући тужбалице. Осамио се. У селу је почело да се прича како је сметнуо са ума. Све се брзо сазнало. И ко је убио породицу, и како. Маркица је све дознао. Дуго је водио борбу са собом да ли да се освети. Није био у стању да то уради. Окачио је гусле о клин, високо уздигао чело и одлучио да се свети на свој начин. Одлучио је да се свети животом. У селу је остала да живи Анђа Кисо, удовица чијег су супруга такође убиле усташе. Понудио јој је да пређе код њега са својом децом, што је она и прихватила. На прагу Маркициних шездесетих година добили су још шесторо деце. Маркица је свима дао имена деце које је изгубио у покољима.

‍

Доживео је осамдесет и седам година. Дочекао је да му стасају деца и да им види срећу. До последњег дана их је учио да се зло злом не враћа, а да се мртве главе свете новим, живим главама.

‍