Светозар Ћираковић, један од 26 никшићких професора који су 2004. године због преименовања наставног предмета Српски језик и књижевност у Матерњи добили отказ, своју професорску мисију наставио је, ни мање ни више, у Скадру, описмењавајући Србе свих вероисповести, учећи их српском језику и обнављајући им корене.

Професор српског језика Светозар Ћираковић који је истину о језику сведочио од Никшића до Скадра преминуо је 6. фебруара 2020. године.

Није било Србина у Скадру, Враки и околним местима и градовима где живе Срби православци и они други Срби мухамеданске вере, а да нису знали ко је професор српског језика Светозар Ћираковић. Како и не би знали онога ко их је научио првим словима и српским речима после скоро пола века, а у неким крајевима и понеку деценију дуже.

У разговору са дописником Политике, Новицом Ђурићем, Ћираковић је навео:

Идеја о учењу српског језика у Скадру родила се у Удружењу српско-црногорске националне мањине „Морача–Розафа” уочи Савиндана 2008. године. То је време када и у Албанији почињу да дувају демократски ветрови, па је Влада Албаније, први пут после 74 године, одобрила Србима и Црногорцима да могу чувати свој идентитет и у том смислу слободно учити српски језик, који је заједничка тековина Срба све три вере: и православних Срба, и Срба мухамеданаца, и Срба католика.

Није било лако свакодневно ни путовати од Никшића до Скадра неколико стотина километара, али жеља да се, како каже Ћираковић, поврати наш језик, ћирилично писмо, били су изнад сваке муке и невоље.

У почетку, у доста скромним условима, председник Удружења Срба и Црногораца у Скадру „Розафа–Морача” Павле Брајовић, уз несебичну помоћ митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Министарства за дијаспору Републике Србије, Канцеларија за Србе у региону при Министарству спољних послова Србије кренуло је у описмењавање народа који је осећао, али није разумео језик својих дедова.

Како су Срби из Скадра савладали „матерњи језик и игре из Србије” уверио се и крајем маја 2014. године Његова светост патријарх Српски Иринеј, коме су полазници курса српског језика, од којих су многи и чланови Културно-уметничког друштва „Обилић” из Скадра, приредили пригодан програм, који се састојао од рецитација, песама и игара.

Да би се снажније утемељили у српском језику, Удружење организује бројне промоције књига српских књижевника и књижевних вечери у Скадру од Матије Бећковића до Каплана Буровића.

У одржавању редовне наставе Ћираковић је имао много проблема, као кад су му власти Албаније одузеле аутомобил којим је стизао у Скадар.

Морао сам да мењам више превозних средстава, а добар део пута сам преваљивао и пешке. Знајући да је то узвишена мисија, ишао сам напред, понављајући оне познате стихове: ’Нико не зна шта су муке тешке, док не пређе Албанију пешке

Срби у Албанији нам кажу да су срећни и задовољни што им се пружила прилика да ту где су рођени уче свој језик и чувају идентитет, јер угаси ли се језик, нестаће и њих, асимилација је неминован процес.

Многи људи не знају да је цела област северне Албаније вековима припадала српском народу, да се на том простору налазе бројне српске светиње које су данас махом католичке, да албанци закопавају тврђаве са ћириличним натписима.
И не само то, и данас у Албанији живи више хиљада људи православне и муслиманске вероисповести који себе сматрају Србима.


Ови људи, у 21. веку, у Европи са никад “већим” правима, немају права да се изјасне као Срби.

Извор : Политика, 04.10.2016