Да ли знате какве везе имају експанзија роботике у Јапану и Србија?

На слици се налази проф. др Миомир Вукобратовић (1931-2012) – машински инжењер, пионир хуманоидне роботике и оснивач београдске роботске школе.

По речима истакнутих јапанских роботичара, шире интересовање за роботику у тој земљи почиње након Вукобратовићеве серије предавања седамдесетих година прошлог века, на јапанским институтима и уневрзитетима.

Миомир Вукобратовић, академик САНУ, рођен је у селу Ботошу код Зрењанина од оца Крсте и мајке Роксанде Токсић. Гимназију је завршио у Краљеву 1950. године. Димпломирао је на Ваздухопловном одсеку Машинског факултета у Београду, где је одбранио свој први докторат из области ваздухопловства 1964. године. Свој други докторат из домена роботике одбранио је у Институту Машиноведенија АН СССР, у Москви 1972 године. Од 1965. године ради у Институту “Михаило Пупин” између осталог и као руководилац Лабораторије за роботику.

Најважнији научни допринос проф. др Миоимира Вукобратовића представља Теорија тачке нула момента (ZMP, Zero-Moment Point Theory). Теоријом је успешно решен проблем начина на који хуманоиди, бипедални роботи могу да ходају и одржавају равнотежу приликом ходања. Име је добила по тачки на стопалу где је резултантни моменат свих сила једнак нули.

Док се у Лабораторији за роботику интензивно радило на теорији, у свету нису постојали хуманоидни роботи. Професор Вукобратовић је био уверен да је Теорија тачке нула момента променила свет роботике. Тек након 16 година, тачније 1984. године теорија је доживела практичну примену и то у Лабораторији Ићира Като на Васеда универзитету, на роботу WL-10RD.

По оцени најистакнутијих експерата у најразвијенијим земљама М. Вукобратовић је зачетник и научни руководилац прихваћене у целом свету „Београдске Школе Роботике“. Вукобратовићев научни рад био је хуманог карактера и између осталог у сврху помоћи особама са инвалидитетом.

Миомир и његов тим успешно су конструисали активну ортоичку руку за дистрофичаре. У испитивању рада руке учествовала је Оливера Јандрић, тадашња председница Удружења дистрофичара Беографа. Иако је од дванаесте године боловала од тешког облика дистрофије екстремитета, већ након неколико недеља вежби успевала је да, помоћу ортозе, обавља сложене манипулативне задатке попут шминкања!
Такође, развио је и први активни егзоскелет за параплегичаре. Егзоскелет је био масе 12 кг и омогућавао је успешан ход непрокретним особама. Егзоскелет је данас изложен у Политехничком музеју у Москви.

Проф. др Миомир Вукобратовић добитник је многобројних награде међу којима и :

  • награда АВНОЈ-а (1982 – за највиша достигнућа у роботици и кибернетеци)
  • орден светог Саве првог реда (1994. и 1995. — за пионирски рад у рехабилитационој роботици)


Непресушан је извор доприноса српских научника светској науци у свим областима. О оваквим људима се мора причати много више.
Знате ли колико има оваквих примера међу младима у нашој свакодневници? Баш пуно! Ко прича о њима? Нико.

Разум и Срце наставиће да показује пример младим људима оваквим причама и људима који дају смисао и наду.

Разум и Срце. Разуми срце!